Ze­mlje u koj­ma vlast bi­je sop­stve­ni na­rod na­zi­va­ju se ne­sreć­nim ze­mlja­ma. Da je Cr­na Go­ra nesrećna zemlja, ni­je no­vost. Od su­bo­te 24. ok­to­bra to je po­sta­lo i ja­sno oni­ma ko­ji u to ni­je­su vje­ro­va­li. Na li­ci­ma i u oči­ma re­žim­skih gla­so­go­vor­ni­ka, počevši od še­fa re­ži­ma pa pre­ko Vu­ja­no­vi­ća, Mar­ko­vi­ća, Kri­vo­ka­pi­ća, La­zo­vi­ća i Ko­nje­vi­ća mo­gla se pro­či­ta­ti mr­žnja pre­ma svi­ma ko­ji ne mi­sle kao oni. Re­ži­mli­je su u sen­dvi­ču iz­me­đu ne­za­do­volj­nog na­ro­da i cr­no­gor­skih kri­mi­na­la­ca od ko­jih su po­sta­li za­vi­sni i to će im sve vi­še ži­vot či­ni­ti pa­kle­nim. Za­to od njih ne tre­ba oče­ki­va­ti ra­zum­ne od­lu­ke ko­je će bi­ti u in­te­re­su na­ro­da, jer ma ka­ko se za­vr­ši­la cr­no­gor­ska dra­ma, nji­ma se ne pi­še do­bro. Svi in­ci­den­ti na pro­test­nim sku­po­vi­ma u Cr­noj Go­ri po­čev od onih iz ja­nu­a­ra 1998. go­di­ne do ovih od 24. ok­to­bra od­vi­ja­li su se u re­ži­ji ak­tu­el­nog re­ži­ma. Da ni­je ta­ko, jav­nost bi odav­no tre­ba­lo da zna ko je te ja­nu­ar­ske no­ći 1998. go­di­ne pred sta­rom zgra­dom vla­de ba­cio eks­plo­ziv­nu na­pra­vu me­đu po­li­caj­ce, kao što će osta­ti sa­kri­ve­na i isti­na o stva­r­nim ini­ci­ja­to­ri­ma na­si­lja nad mir­nim gra­đa­ni­ma na pro­te­sti­ma u su­bo­tu. Nje­goš je dav­no re­kao: „Ko­me za­kon le­ži u to­pu­zu tra­go­vi mu smr­de ne­čo­vje­štvom“. Pri­ča da je na pro­te­sti­ma 24. ok­to­bra tre­ba­lo da bu­de iz­vr­šen dr­žav­ni udar je naj­o­bič­ni­ja iz­mi­šljo­ti­na. Ako je pen­drek de­mo­kra­ti­ja naj­ve­će do­stig­nu­će no­ve evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je na ko­ju se re­žim po­zi­va, on­da se svi­jet na­la­zi pred naj­ve­ćom mo­ral­nom ka­ta­kli­zmom. Me­đu oni­ma ko­ji su u su­bo­tu 24. ok­to­bra ima­li isto­rij­sku šan­su da uđu u red svo­jih le­gen­dar­nih pre­da­ka bio je i moj ple­me­nik Lje­šnja­nin Slav­ko Sto­ja­no­vić. On tu pri­li­ku, ko­ja se u ži­vo­tu pru­ža sa­mo je­dan­put, ni­je is­ko­ri­stio, a mo­rao je zna­ti da je Lje­šan­ska na­hi­ja kroz vje­ko­ve bi­la pri­mjer slo­bo­dar­stva. Ta­ko je po­čet­kom 20. vi­je­ka, ka­da je pra­va­ški re­žim po­ku­šao da pre­ko svo­jih vjer­nih iz­vr­ši­te­lja uhap­si jed­nog ču­ve­nog opo­zi­ci­o­na­ra, či­ta­va na­hi­ja usta­la i od­bra­ni­la ga oruž­jem. Kad je umro Mar­ko Mi­lja­nov, ko­ji je pri­je to­ga kao i mno­gi pao u ne­mi­lost vla­sti, ta­da­šnji ofi­cir Si­mon Vuk­če­vić je mr­tvog Mar­ka sa svo­jom oku­plje­nom če­tom pre­nio pre­ko Lje­šan­ske na­hi­je, odao mu po­čast i pre­dao ga Ku­či­ma na Sit­ni­ci. Ra­ža­lo­van i pro­ga­njan, do­ži­vio je sta­rost i pri­rod­nu smrt, ali i ušao u le­gen­du. Vo­đen ovim pri­mje­ri­ma ko­je je učio u po­ro­di­ci i brat­stvu ve­li­kih lju­di i ju­na­ka za vri­je­me AB re­vo­lu­ci­je, po­čet­kom ja­nu­a­ra 1989. go­di­ne, uoči iz­la­ska rad­ni­ka „Ra­do­ja Da­ki­ća“ iz kru­ga fa­bri­ke i nji­ho­vog od­la­ska na pro­test­ni mi­ting is­pred Skup­šti­ne Cr­ne Go­re moj Lje­šnja­nin Mi­o­mir Ra­du­no­vić, vr­ši­lac du­žno­sti re­pu­blič­kog se­kre­ta­ra za unu­tra­šnje po­slo­ve, upo­znao je naj­od­go­vor­ni­je pred­stav­ni­ke dr­žav­nih i par­tij­skih or­ga­na da mi­li­ci­ja ne­će pri­mi­je­ni­ti si­lu u slu­ča­ju da rad­ni­ci, upr­kos upo­zo­re­nji­ma, bu­du od­luč­ni i upor­ni u svo­jim na­mje­ra­ma. On se ta­ko­đe oglu­šio na na­red­bu Mi­lja­na Ra­do­vi­ća, pred­sjed­ni­ka CKSK Cr­ne Go­re, da se spri­je­či iz­la­zak rad­ni­ka „Ra­do­ja Da­ki­ća“ iz kru­ga fa­bri­ke na pro­test­ni mi­ting. Ra­du­no­vić je ta­kvu od­lu­ku do­nio jer je bez­bje­d­no­sna si­tu­a­ci­ja bi­la ve­o­ma ne­po­volj­na, ra­di­lo se o jav­nom oku­plja­nju i in­ter­ven­ci­ja mi­li­ci­je bi mo­gla do­ve­sti do pre­ko­mjer­ne upo­tre­be si­le i ugro­ža­va­nja gra­đa­na. Po­la­ze­ći od to­ga da je u ova­ko te­škim vre­me­nim naj­va­žni­je sa­ču­va­ti ljud­ske ži­vo­te, Ra­du­no­vić se na­šao u vr­lo ne­po­volj­noj si­tu­a­ci­ji ka­da je 10.1.1989. go­di­ne, od­bio da po­stu­pi po na­re­đe­nju pred­sjed­ni­ka Pred­sjed­ni­štva CG i blo­ki­ra te­ret­nim mo­tor­nim vo­zi­lom tu­nel Bu­doš od stra­ne Nik­ši­ća ka­ko bi se one­mo­gu­ćio do­la­zak gra­đa­na na mi­ting u Ti­to­gra­du. Iz­vr­še­nje na­re­đe­nja u ova­ko slo­že­nim si­tu­a­ci­ja­ma do­dat­no bi kom­pli­ko­va­lo raz­voj do­ga­đa­ja i pro­u­zro­ko­va­lo tra­gič­ne po­sle­di­ce, a Ra­du­no­vić je, kao ne­ka­da­šnji pot­pred­sjed­nik Udru­že­nja prav­ni­ka CG, pro­ci­je­nio ka­kve prav­ne po­sle­di­ce mo­gu na­stu­pi­ti ka­da eska­li­ra ta­ko­zva­no do­ga­đa­nje na­ro­da i po­ka­zao ka­ko se ča­sni i vi­so­ko­mo­ral­ni lju­di od­no­se pre­ma gra­đa­ni­ma. Slu­čaj­no sam do­šao do ovih po­da­ta­ka uvi­dom u knji­ge sje­ća­nja ne­kih uče­sni­ka tih do­ga­đa­ja, ali i u do­ku­men­ta iz tog pe­ri­o­da, što mi je po­slu­ži­lo da upo­re­dim ka­ko je mu­drost i čo­vječ­nost pri­je­ko po­treb­na Cr­noj Go­ri da po­bi­je­di ba­ha­tost i sa­mo­vo­lju ak­tu­el­nih re­žim­skih ra­za­ra­ča na­šeg du­hov­nog i ma­te­ri­jal­nog na­sle­đa.
Gle­dao sam sop­stve­nim oči­ma tog 24. ok­to­bra ove go­di­ne sto­ti­ne i sto­ti­ne ča­snih gra­đa­na, ko­ji vo­le Cr­nu Go­ru, ko­ji se ni­ka­da ni­je­su ogri­je­ši­li o za­ko­ne ove dr­ža­ve i, što bi naš na­rod re­kao, ni­ka­da ni mra­va ni­je­su zga­zi­li, ka­ko se bo­re da udah­nu va­zdu­h u boj­nim otro­vi­ma i ne­čo­vje­štvom otro­va­noj Pod­go­ri­ci... Sti­dio sam se svog ma­lo­ljet­nog si­na ko­me sam go­di­na­ma pri­čao pri­če o vi­te­škoj i čoj­skoj Cr­noj Go­ri, ka­da su oni ko­ji­ma ni­šta ni­je sve­to šok-bom­ba­ma i boj­nim otro­vi­ma za­su­li pla­to is­pred Hra­ma Hri­sto­vog Vas­kr­se­nja na gra­đa­ne ko­ji su mir­no če­ka­li pre­voz za po­vra­tak svo­jim ku­ća­ma. Po­zi­vam sve­šten­stvo da or­ga­ni­zu­je li­ti­ju uli­ca­ma Pod­go­ri­ce i oči­sti za­tro­va­ni va­zduh iz­nad glav­nog gra­da mi­ri­som ta­mja­na i po­ru­ka­ma lju­ba­vi ko­je su to­li­ko po­treb­ne Cr­noj Go­ri. Put do po­bje­de na­rod će si­gur­no pro­na­ći ili će ga sam na­pra­vi­ti u to vi­še ni­ko ne tre­ba da sum­nja.

Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić